- Zašto se ubio? - odzvanjalo mi je to u glavi.
 
Išao sam danas hladnim ulicama već obljutavelim od poluotpoljenog snega, zastajkivao pored nekih izloga, gledao artikle koji su mi se učinili zanimljivim, i u jednom uglu neke prodavnice videh konopac. Sivkast, debljine morskog užeta, smotan u kotur i okačen o kuku na zidu.
Pitao sam se koji će vrag on tu kada sse tu prodavala roba isključivo bele tehnike. Onda mi pade na pamet da su se njime možda poslužili da prevuku neku veš-mašinu ili zamrzivač...sigurno će to biti u pitanju.
Ruke su mi već bile protrnule jer sam dugo hodao gradom, idući skoro od kraja na kraj bezirka. Mrzim gradski prevoz i radije pešačim pa makar se i smrzo. Dunuh u maramicu procureli nos. Jedna starija gospođa iza mene se na trenutak zaustavila sa svojom maleckom čivavom u kaputiću, pokazivajući joj prstom neki uljni radijator i tepajući joj na oštrom nemačkom:
 
- Meine Liebe, dieser teuer ! Wir kaufen ? 
 
Slušam i mislim : "Još jedna zamlaćena baba sa svojom 'igračkom u bundici' na četiri noge." Takve su švapske gospođe ovde. Po ceo dan šetaju svoje mezimce, gledaju po izlozima, voze se tramvajima, i brbljaju sa njima po ulici ili već gde stignu.
 
I sve bi to bilo nebitno, da me neki momenat ne lecnu asocijacijom na sve to. Gledao sam onaj konopac, čuo kako baba izražava želju svojoj čivavi da kupi uljni radijator, i samo mi se stvori slika ispred očiju - Obešen čovek, nađen u hladnoj šupi kako visi, baš januara meseca pre pet godina.
 
Setio sam se tog lika što smo zajedno radili u jednoj fabrici betona...on bravar, ja električar. Bili smo dobre kolege. Bio je uvek spreman na šalu, zajebant, što bi se reklo, imao je ženu i dečicu, radio je neki privatan biznis pored ovog posla i nije oskudevao sa novcem. Nikada nisam primetio da je pao u depru niti neki ispad od njegove strane. Koliko smo samo jutarnjih rakijica popili da blagoslovimo dobar početak jutra na poslu.
Stalno je pričao o svojim klincima i ženi, njihovim izletima i koliko su se voleli. Kada sam ih sretao u gradu, išli su uvek svi skupa srećni i zadovoljni, dečica su jela kokice, on i žena sladoled, zastali uvek da me pozdrave, malo popričali i uvek kroz šalu se nasmejali nečemu.
 
I ne lezi vraže, jednog dana čujem da se Sića obesio !! Odjednom, naprasno, nakon sve te idile.   Pitao sam se zašto, kao i što se sada pitam?
Ta enigma mi je i dan danas ostala nerazrešena, a koliko sam 'kockica' pokušao da složim u vezi tog slučaja.
 
Na pakli cigareta je samo napisao : "Oprostite mi, tako moram, i ne želim da mi iko dođe na sahranu." 
 
Opet gledam onaj konopac i onaj radijator što ga je baba sa psom zagledala, i mislim se, koliko je toplote potrebno da se zagreje  'dva metra ispod' ?
 
I još bih tu stajao, da se ne setih kako trebam otići do  marketa i kupiti hleb. 
 
Ehh, šta ti je život...neko umira od konopca, a neko od gladi. 
 
Idemo dalje...