u prolazu...

Evo pada sneg, ne samo da pokrije breg, već pada domaćinski. Gde je bio za N. godinu i božić? Al' dobro, malo beline i čistog vazduha dobro će doći samo da se ne otopi brzo i napravi groznu šljapu, a s'tim i mokre nogavice i cipele.

 

 Počeo je da paducka još noćas, zabelelo se, pa reših da malo izađem u ponoćnu šetnju i malo 'škripim' po njemu. Volim taj krckavi zvuk ispod đonova dok koračam. 

Sve se utišalo, smirilo, pahulje daju savršenu mirnoću i prigušuju zvuke. S' obzirom da je prošla ponoć, ionako je u gradu bilo tiho, bez vozila, gužve, maltene bez ljudi, osim nas trojice(poveo sam i pse da se malo izlude na snegu), a oni se raspojasali, jedan na jednu drugi na drugu stranu, ne mogu da ih po'vatam. Ovaj čučnuo kenja na sred trotoara, onaj mali digo krak i zapišava nekom branik na autu...misliimmm, raspasana banda  

 

-Bigiiii, Rokiiii, ostavite čoveku taj auspuh na miru - aooo što su nemogući, rasturiće mu auto, a inače fotelju su mi skroz pojeli, pola kauča, nogar od stola, tako da znam kakve su to štetočine.

 

Urlajući tako na njih, skrenusmo levo prema Jägerstrasse da ih odvedem lepo u HundeZone, ograđen prostor namenjen za pse, pa neka tamo divljaju do mile volje. I ne znam šta mi bi, idući tako te se umalo ne slomih preko nečega na trotoaru. Nisam u tom trenutku video da su drvene sanke bile ostavljene na sred trotoara. 

 

 - Ko ostavi sanke ovde mamicu mu njegovu da neko skrši vrat - gunđao sam. Sneg je napadao na njih tako da su se maltene stopile sa belinom okolo. Čučnuh pored njih, očistih ih sa par poteza ruke. Podsećale su me na sanke kakve sam imao kao klinac. Uhhh, od kada se nisam sankao. Nisam mogao da odolim a da ne sednem na neki trenutak na njih i zamislim kako jurim niz neku strmu padinu kako sam imao običaj da jurim nekada.

 

Truckajući se tako u mislima na napuštenim saonicama, 'upade' mi u oči odjednom jedan lančić obmotan oko jedne prečke na njima. Činio se kao da je od bižuterije. Sa manjim naporom ga skinuh jer se malo smrzo i zalepio za drvenu letvicu. Ulična svetla su dobro osvetljavala okruženje, tako da sam mogao da sam lepo mogao da vidim njegove alke pa čak i žig na njemu. Da, rekoh žig. Znači bio je od zlata. Ma ko to još kači zlatne lance po sankama !? Po mojoj proceni vredeo je oko 200 evrića. Naravno, nisam imao nameru da ga strpam u džep i sutra ga 'utopim' u nekoj zlatari, ali mi je bila interesantna činjenica kako se obreo ovde. Mogao sam samo pretpostavljati.

 

U svom tom razmišljanju, prenuše me policijske sirene koje su vrištale dolazeći u mom pravcu, rotutnjaše ulicom brzo i nestadoše u daljini. To me je lecnulo i stvorilo osećanje kao da sam lopov..na tuđem posedu, sa zlatom u rukama koje takođe nije bilo moje.

Obmotah ga opet oko prečke na sankama, dunuh u već promrzle ruke, i ustadoh. Valajlo je odgurati sanke negde u stranu da se isto neko ne slomata na njih, a iskreno se nadam da će vlasnik pronaći svoje ovako bahato ostavljeno vlasništvo.

 

Bilo kako bilo, noć je trajala uveliko, sa pahuljama i tišinom. Valjalo je da nastavim dalje gde sam krenuo. Moja pseta su se tu negde vrzmala i slabo su obraćala pažnju na blještavost ovog plemenitog metala što mi je bio do malopre u rukama.

 

-Ehh što ti je pseći mozak, ne znaju za ovakve "vrednosti" kao mi "ljudi" i blago njima zbog toga.

 

Zazviždao sam prema njima u znak dozivanja.  A oni odmah potrčaše prema meni da mi kažu da su oni moje blago.

 

- Ajmo momci, idemo da se igramo na snegu...ko prvi do onog drveta, dobije veliku, masnu kost ! 

 

 

 

 

 

 

- Zašto se ubio? - odzvanjalo mi je to u glavi.

 

Išao sam danas hladnim ulicama već obljutavelim od poluotpoljenog snega, zastajkivao pored nekih izloga, gledao artikle koji su mi se učinili zanimljivim, i u jednom uglu neke prodavnice videh konopac. Sivkast, debljine morskog užeta, smotan u kotur i okačen o kuku na zidu.

Pitao sam se koji će vrag on tu kada sse tu prodavala roba isključivo bele tehnike. Onda mi pade na pamet da su se njime možda poslužili da prevuku neku veš-mašinu ili zamrzivač...sigurno će to biti u pitanju.

Ruke su mi već bile protrnule jer sam dugo hodao gradom, idući skoro od kraja na kraj bezirka. Mrzim gradski prevoz i radije pešačim pa makar se i smrzo. Dunuh u maramicu procureli nos. Jedna starija gospođa iza mene se na trenutak zaustavila sa svojom maleckom čivavom u kaputiću, pokazivajući joj prstom neki uljni radijator i tepajući joj na oštrom nemačkom:

 

- Meine Liebe, dieser teuer ! Wir kaufen ? 

 

Slušam i mislim : "Još jedna zamlaćena baba sa svojom 'igračkom u bundici' na četiri noge." Takve su švapske gospođe ovde. Po ceo dan šetaju svoje mezimce, gledaju po izlozima, voze se tramvajima, i brbljaju sa njima po ulici ili već gde stignu.

 

I sve bi to bilo nebitno, da me neki momenat ne lecnu asocijacijom na sve to. Gledao sam onaj konopac, čuo kako baba izražava želju svojoj čivavi da kupi uljni radijator, i samo mi se stvori slika ispred očiju - Obešen čovek, nađen u hladnoj šupi kako visi, baš januara meseca pre pet godina.

 

Setio sam se tog lika što smo zajedno radili u jednoj fabrici betona...on bravar, ja električar. Bili smo dobre kolege. Bio je uvek spreman na šalu, zajebant, što bi se reklo, imao je ženu i dečicu, radio je neki privatan biznis pored ovog posla i nije oskudevao sa novcem. Nikada nisam primetio da je pao u depru niti neki ispad od njegove strane. Koliko smo samo jutarnjih rakijica popili da blagoslovimo dobar početak jutra na poslu.

Stalno je pričao o svojim klincima i ženi, njihovim izletima i koliko su se voleli. Kada sam ih sretao u gradu, išli su uvek svi skupa srećni i zadovoljni, dečica su jela kokice, on i žena sladoled, zastali uvek da me pozdrave, malo popričali i uvek kroz šalu se nasmejali nečemu.

 

I ne lezi vraže, jednog dana čujem da se Sića obesio !! Odjednom, naprasno, nakon sve te idile.   Pitao sam se zašto, kao i što se sada pitam?

Ta enigma mi je i dan danas ostala nerazrešena, a koliko sam 'kockica' pokušao da složim u vezi tog slučaja.

 

Na pakli cigareta je samo napisao : "Oprostite mi, tako moram, i ne želim da mi iko dođe na sahranu." 

 

Opet gledam onaj konopac i onaj radijator što ga je baba sa psom zagledala, i mislim se, koliko je toplote potrebno da se zagreje  'dva metra ispod' ?

 

I još bih tu stajao, da se ne setih kako trebam otići do  marketa i kupiti hleb. 

 

Ehh, šta ti je život...neko umira od konopca, a neko od gladi. 

 

Idemo dalje... 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Ustadoh jutros oko pola sedam... velim, božić je pa valja nešto i prirpremiti za tu prigodu.

Nisam vernik i zalupani pobožni fanatik, ali jako poštujem tradiciju i zanimljivi su mi ti običaji.

Zar moram biti vernik da bih ispekao jagnjeći butić, napravio salatu i poželeo komšiluku srećan božić?

Ruku na srce, u zgradi su mahom strani državljani koji ne slave ovaj dan, samo par porodica 

pravoslavne 'vere' kojma sam u prolazu na stepenicama rekao : "Hristos vaskrse, ili hristos se rodi!". Ostala čestitanja sam obavio preko telefona u užoj rodbini i bliskih prijateljia.

Taman sam stavljao jagnjetinu u zagrejanu rernu, kad začuh kucanje na vratima. Otvorih,i 

eto moje prve komšinice sa vrućim, mirisnim kolačima. Još pre neki dan mi je obećala da će ih napraviti za ovaj dan i doneti rano ujutru.

-Hristos se rodi - nasmešeno je stajala na pragu držeći kolače u nekoj činiji pokrivenu šarenom krpom.

-Vaistinu se rodi...komšinice. Uđi, sad sam upravo metnuo jagnjence da se ispeče. Mislim, ne celo, nego butić, nije mi šporet velik kao u pekari - nasmejao sam se.

Uđe ona, spusti odmah činiju sa kolačima na sto i sede na barsku stolicu za mojim improvizovanim šankom u malenoj kuhinji.

-Svaka čast komšija, ti si baš vredan od sabajle. Evo kolača što sam obećala, mislim da će ti se svideti.

-Ihh, pa zar sam nekad bunio na tvoje rukotvorine komšinice? - rekoh otvorivši blago rernu da vidim jel' se meso počelo krčkati.

-Interesantno mi je, - opet će ona - kako vi ateisti slavite Božić. Ne verujete u Boga a 

zdušno sve ovo radite na ovaj dan.

Ruke su mi bile masne od ulja što sam premazivao meso, i jedva nekako izvadih cigaretu iz pakle i zapalih. U sobi su moja pseta uveliko pravila nered igrajući se i narušavala jutarnju tišinu. A neka ih, božić je, neka se i oni provesele čekajući vruće pečenje.

-Zašto ti je to čudno komšinice, pa zar ni mi ateisti nemamo pravo da poštujemo običaje- upitao sam povlačeći duboko dim.

-Naravno da imate prava, samo nije mi jasan vaš motiv oko svega toga.

- A reci ti meni komšinice, kakav je motiv vas vernika? Slavite li iz straha, bogobojažljivosti, ili šta već? Ja ne gledam u nebo i zvezde da bih ispoštovao 'crveno slovo'. Ja uživam u tom datumu bez panike da mi 'neko odozgo' sruči prokletstvo zato što nisam bio u crkvu ili se nisam prekrstio kada sam ustao iz kreveta. Kod mene u familiji su bili i vernici i nevernici. Ja eto potpadoh pod ove 'nevernike' ili kako ti nazivaš ateiste, i slobodno me nazovi 'nevernik sa tradicijom'. Haahh, verovatno me ćeš me sada nazvati i 'bogohulnikom'- nasmeših se.

Video sam da se malo uozbiljila, prešla rukom blago preko stoljnjaka ispred sebe gledajući u pepeljaru gde se dimila cigareta što sam je odložio, i reče pomalo drsko i oštro:

- Nemoj da se ljutiš komšija, ali vi nevernici koji 'slavite' verske praznike ste imitacija i improvizacija naše vere u Hrista i Boga. Bog je Jedini, Bog je Ljubav ! Zaista nemam ništa protiv da i vi obeležavate ove praznike, ali ipak smatram da skrnavite sve ovo vašim bezbožništvom, a Bog čini dobra dela za sve nas bez izuzetaka, a tebi će valjda oprostiti ovo što pričaš. - šeretski se nasmejala, nonšalantno odmahivajući rukom ispred lica ne bi li oterala dim od cigarete što joj je udarao u lice.

Jagnjetina se već uveliko čula iz šporeta kako cvrči i tražila je da je opet prelijem posoljenim uljem.

Pre nego što sam krenuo da uradim to, ovi moji kučući se baš zalaufali sa igrom u sobi gde mi je bio računar, i ja se setih da pogledam elektronsku poštu jer sam očekivao da mi se sestrić javi. Brzo sam obrisao masne ruke krpom i pohitao u sobu do računara. 

Bila su otvorena nekoliko 'prozora' u browseru. Proverio sam, mail-a od sestrića još nije bilo. Kliknuh na sledeći 'prozorčić' gde je bila 'crna hronika' i pročitah po stupcima nekih online novina naslove: "Poginula tri mladića u saobraćajnoj nesreći, devojka silovana i brutalno ubijena, trogodišnja devojčica nastradala u požaru, četvoročlana porodica se ugušila od plinskih gasova peći...Onda, klasika ostalih vesti: Glad u svetu, zemljotresi, poplave, vulkani, pomor, bolesti...

Bio sam zgrožen kao i svaki put kada pročitam nešto ovako. Uzdrhtao sam po ko zna koji put.

Zatvorio sam poklopac od laptopa, okrenuo se prema kuhinji i rekoh:

-Komšinice, jesi li za kafu? 

 

 

 

Majku mu, danas pokisoh k'o miš i tu nedaću pripisujem 'Marfijevom zakonu'. Pitate se zašto?

Pa evo ovako...

 

Iskočim iz stana i zaputim se prema marketu da kupim neke namirnice pošto je danas Subota, a sutra Nedelja i prodavnice ne rade sve do Ponedeljka, a kao što znamo, sutra je Badnji dan, prekosutra Božić, pa se valja opremiti za takav svetak i spremiti neku prigodnu trpezu, ne nešto mnogo galantnu, ali da bude u tom domenu.

 

Napolju se 'smrklo' kao da je pomračenje Sunca, a u stvari kiša samo što ne kapne. Oblaci tmurni, gusti, crni, sivi, zaodenuli su grad u to sumorno ruho.

Pogled na sat, skoro će 15h, sve radi do pola devetnaest, a i biće katastrofalne gužve zato što je zadnji radni dan u nedelji, pa požurih da se spremim i krenem.

 

Velim, neće bar još nekih pola sata,sat,  da se dažd sruči sa neba, taman da na brzinu obavim što sam naumio u kupovini, i vratim se srećan, zadovoljan i suv kući. 

Istrčah na trotoar i pravac Hofer.

 

Mogao sam u par navrata da osetim kako mi je pala neka kapljica na glavu, ali ništa strašno, teram dalje. Kao po običaju nikad ne nosim kišobran jer ga smatram suvišnim 'teretom'. 

 

Uzimam potrošačka kolica, ulazim užurbano u market, trpam ono što sam naumio, pomalo se sudaram sa ostalim kupcima, gužva, malo mrmljam u bradu.

 

Hmm, to je to, imam sve što mi treba za božićnu gozbu i pravac kasa. Na kasi opet gužva, red se vijuga, sudaramo se kolicima, trpamo namirnice na kasu, a verujem da svi žure da izbegnu kišu i suvi stignu doma.

 

Dođe red i na mene, platih ja lepo, fino, uredno, potrpah u kese i pravac natrag u stan.

I vidi baksuza, poče kiša. Stojim ispod nadstrešnice marketa i kao čekam da prestane, ali mućak, sve više pojačava. Mogao sam tako da čekam do besvesti, al ise setih da sam stavio pasulj da se kuva, i sad, ako ispari voda, ode moj pasulj-prdavac u bestraga.

 

Ništa, ajde vuče kroz kišu do stana pa šta ti bog da, a ako nešto mrzim to je mokro odelo, kosa i sav donji veš ispod natopljen kišnicom.

 

Idem tako, voda se sleva sa mene, pljusak, puni one dve kese što sam nosio, osećam već kako mi gaće dobijaju 100% vlage. Grabim što brže mogu. Dolazim do jednog nadvožnjaka da malo predahnem i da se sklonim od ove pošasti.

 

Stanem ja ispod, kad ono i kiša stade. Ajd' da počekam još neki minut možda će početi da pada, pa bar da imam neku satisfakciju zašto sam bio u 'skloništu'. 

Ma jokk, nema ništa odpadavina. Odlično...bar neću žuriti ovu etapu. 

Uprtim opet one kesurine, ali sad sa mnogo laganijim hodom iako sam bio mokar ko amazonski pacov.

 

Ne lezi vraže, eto je prokletinja opet iz neba samo što sam zakoračio van nadvožnjaka. Nema mi povratka, teraj dalje. Pljušti ona, psujem ja, pa još mi se i pertla odvezala i klampara mi oko noge...umalo da izginem jer sam je nagazio drugom nogom i jedva se zadržao da ne padnem. Opet psujem. Pa opet psujem...pa opet...

 

Dovukao sam se do ulaza zgrade kao da sam prošao vijetnamsku bežaniju kroz močvare bežeći iz zarobljeništva. Svaki molekul na meni pevao je : " H2O, H2O, piješ vodu kao Vo!!!".

 

I šta se sad dešava...kiša je stala, i naravno čim sam zakoračio ispod zaklona zgrade, čak su i oblaci počeli da se razilaze.

 

 Ušao sam u hodnik zgrade, onako, 'kao' pokiso i pomislih:

 

-Dobrooo jeee, misija uspela, bez žrtava, ukoliko moje pasuljče za badnji dan nije dobilo miris i ukus paljevine.

 

 Negooo, idem odmah da mu nalijem vodu iz svojih cipela.

 

 

Naravoučenije:

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Pre neki dan, šetkajući se po gradu sa psom, vidim u izlogu gde se prodaje cveće, jednu lepu biljčicu koja mi se dopala, uđem i kupim je. 

 

Naime, radi se o puzavici, Epiprepremnum Aureum, narodski nazvana - Đavolji bršljan, visine oko metar i žilet, u saksiji, naravno, uredno obavijena oko jednog pobodenog stubića u zemlju.

 

Mislim, verovatno na izgled ništa revolucionarno. Biljka kao svaka biljka, ali mućak, kasnije saznam da je to mnoogo dobra i korisna biljčica. Na internetu nađem o njoj podatke koji mi rekoše da ona odlično prečišćava vazduh u stanu, naročito od formaldehida i benzena koji nastaje duvanskom dimu i plinskim grejalicama, a 'dao bog' dimim cigare ko turčin i grejem se na plin.

 

Eno je sada 'stoji' ponosno pored prozora i obavlja svoju dužnost čistača vazduha, dok ja bez griže savesti palim cigaretu, doduše, ne znam koliko je efikasna u situacijama kada se ovi moji kučići rasprduckaju i počnu da me guše. Tu bi već trebao neki 'ozbiljan' filter zagađivača vazduha, nešto kao na izlaznim dimnjacima rafinerija i ostalih fabrika koje nam narušavaju ekologiju. 

 

Bilo kako bilo, biće kako će biti, evo ja vam prilažem sliku primerka moje kućne flore.

 

Ko je nema, neka je nabavi što pre. Razmišljam da kupim još nekoliko i ima da mi bude ko u Amazonskoj prašumi.  

 

 p.s.

ovo pored bršljana je mali čempres..ali o njemu neki drugi put :)

 

 

 

 

 

Čujem napolju počele petarde, cika, galama. Gledam po obližnjim zgradama lampice trepere po prozorima, čuje se muzika u daljini...

Sada časovniik pokazuju blizu pola sedam, mrak, i neka kišica je na pomolu, a razmišljam da li da prošetam malo sa psima. Ma neka za sad, neću, možda kasnije oko ponoći da gledam kako bečki vatromet pali nebo i osetim miris baruta od pirotehničkih naprava.

 

E sad,  i roštilj me čeka da ga raspalim, tj. ne onaj sa ćumurom nego onaj na struju, jbg, ali poslužiće već svrsi. Meso sam pripremio, marinirao, pastrmke su špikovane belim lukom i maslinovim ulje i eno čekaju da ih ožeži nekoliko stotina stepeni elektro grila.

 

 Od pića...hmmm, imam neko belo vino, pivo, sokove, ali ipak ću prvo da tresnem neku votkicu za zagrevanje, pa ću posle da odaberem nešto iz tekućeg asortimana pića.

 

Bilo kako bilo, "najluđa noć" čeka, a biće toliko "luuudaaa" da ću prvo lepo da se naručkam, popijem koje pićence, pogledam vatromet i pustim neki filmić za opuštanje, a bogami malo ću gvirkati i ovde.

 

Živeli, i luuudoo se provedite gde god i kako ko želi !  

 

Pozdrav svima od belog ocnjaka !

 

Dugo nisam bio ovde, nadam se da ću se malo aktivirati u pisanju,

a dotle, posetite moj blog na wordpress-u.

 

 http://insajdervuk.wordpress.com/

 

 

Dobrodošli !