Evo pada sneg, ne samo da pokrije breg, već pada domaćinski. Gde je bio za N. godinu i božić? Al' dobro, malo beline i čistog vazduha dobro će doći samo da se ne otopi brzo i napravi groznu šljapu, a s'tim i mokre nogavice i cipele.
 
 Počeo je da paducka još noćas, zabelelo se, pa reših da malo izađem u ponoćnu šetnju i malo 'škripim' po njemu. Volim taj krckavi zvuk ispod đonova dok koračam. 
Sve se utišalo, smirilo, pahulje daju savršenu mirnoću i prigušuju zvuke. S' obzirom da je prošla ponoć, ionako je u gradu bilo tiho, bez vozila, gužve, maltene bez ljudi, osim nas trojice(poveo sam i pse da se malo izlude na snegu), a oni se raspojasali, jedan na jednu drugi na drugu stranu, ne mogu da ih po'vatam. Ovaj čučnuo kenja na sred trotoara, onaj mali digo krak i zapišava nekom branik na autu...misliimmm, raspasana banda  
 
-Bigiiii, Rokiiii, ostavite čoveku taj auspuh na miru - aooo što su nemogući, rasturiće mu auto, a inače fotelju su mi skroz pojeli, pola kauča, nogar od stola, tako da znam kakve su to štetočine.
 
Urlajući tako na njih, skrenusmo levo prema Jägerstrasse da ih odvedem lepo u HundeZone, ograđen prostor namenjen za pse, pa neka tamo divljaju do mile volje. I ne znam šta mi bi, idući tako te se umalo ne slomih preko nečega na trotoaru. Nisam u tom trenutku video da su drvene sanke bile ostavljene na sred trotoara. 
 
 - Ko ostavi sanke ovde mamicu mu njegovu da neko skrši vrat - gunđao sam. Sneg je napadao na njih tako da su se maltene stopile sa belinom okolo. Čučnuh pored njih, očistih ih sa par poteza ruke. Podsećale su me na sanke kakve sam imao kao klinac. Uhhh, od kada se nisam sankao. Nisam mogao da odolim a da ne sednem na neki trenutak na njih i zamislim kako jurim niz neku strmu padinu kako sam imao običaj da jurim nekada.
 
Truckajući se tako u mislima na napuštenim saonicama, 'upade' mi u oči odjednom jedan lančić obmotan oko jedne prečke na njima. Činio se kao da je od bižuterije. Sa manjim naporom ga skinuh jer se malo smrzo i zalepio za drvenu letvicu. Ulična svetla su dobro osvetljavala okruženje, tako da sam mogao da sam lepo mogao da vidim njegove alke pa čak i žig na njemu. Da, rekoh žig. Znači bio je od zlata. Ma ko to još kači zlatne lance po sankama !? Po mojoj proceni vredeo je oko 200 evrića. Naravno, nisam imao nameru da ga strpam u džep i sutra ga 'utopim' u nekoj zlatari, ali mi je bila interesantna činjenica kako se obreo ovde. Mogao sam samo pretpostavljati.
 
U svom tom razmišljanju, prenuše me policijske sirene koje su vrištale dolazeći u mom pravcu, rotutnjaše ulicom brzo i nestadoše u daljini. To me je lecnulo i stvorilo osećanje kao da sam lopov..na tuđem posedu, sa zlatom u rukama koje takođe nije bilo moje.
Obmotah ga opet oko prečke na sankama, dunuh u već promrzle ruke, i ustadoh. Valajlo je odgurati sanke negde u stranu da se isto neko ne slomata na njih, a iskreno se nadam da će vlasnik pronaći svoje ovako bahato ostavljeno vlasništvo.
 
Bilo kako bilo, noć je trajala uveliko, sa pahuljama i tišinom. Valjalo je da nastavim dalje gde sam krenuo. Moja pseta su se tu negde vrzmala i slabo su obraćala pažnju na blještavost ovog plemenitog metala što mi je bio do malopre u rukama.
 
-Ehh što ti je pseći mozak, ne znaju za ovakve "vrednosti" kao mi "ljudi" i blago njima zbog toga.
 
Zazviždao sam prema njima u znak dozivanja.  A oni odmah potrčaše prema meni da mi kažu da su oni moje blago.
 
- Ajmo momci, idemo da se igramo na snegu...ko prvi do onog drveta, dobije veliku, masnu kost !